Подручје ађанске општине од најстаријих времена било је погодно за насељавање. Пронађени су камени предмети, оружје и грнчарија који датирају из периода неолита, који се чувају у Градском музеју Сента.

На овим територијама остављају трагове варварски народи, Римљани, Хуни, па Авари, који су повукли са собом и нека словенска племена.

Крајем IX века у Панонској низији се појављују Мађари.

После татарске најезде која је уништила Потиска насеља, Бела IV је населио Куне на ова подручја. Током XII и XIV века појављује се читав низ насеља са претежно мађарским становништвом: Асоњфалва, Бенфалва, Песе итд. Нешто касније ова насеља добијају српско становништво.

Петрина је била прилично велико насеље, претпоставља се да је изграђено на обалама Ађанске баре и да је становништво било претеча становништва Аде, које се формирало тек 1694. год. Овим староседеоцима се припајају и неколико српских породица, и мењају име у Петринац, а почетком XVII века у Аду.

Адица, где се ово средњевековно насеље налазило, заиста је било остврво и због тако повољног стратегијског положаја могла је да буде и граничарски шанац.

Раније споменута средњевековна насеља су релативно кратког вела. За време најезде Турака ова насеља су махом изгубила мађарско становништво, да би касније, када су се прилике под турском влашћу нешто консолидовале, обновила и наставила живот са новим, углавном српским становништвом.

Почетком XVIII века основана је Војна граница, којој је припадала и Ада, Аустрија је за гхраничаре врбовала затечене становнике, махом српске националности и то оне који су се доселили приликом сеобе Арсенија Чарнојевића 1690. год. Граничари су уживали велике повластице.

Према подацима првог пописа у Војној граници из 1872. год., Острово, како се Ада звала у то време, имало је 69 граничара и 11 удовица.

После укидања Војне границе формиран је посебан потиски војни округ а привилегије граничара су смањене. Велики број граничара због незадовољства се исељава из Потисје и одлази у Украјину. Да би се спречило одлажење граничара у Русију комора је била принуђена да призна одређена права граничарима. Тако је Марија Терезија ослободила све бивше граничаре плаћања разних дажбина, сем крунских.

С обзиром да се велики број становника иселио из Потисја, настала је несташица радне снаге. Због тога се врши насељавање нових становника.

Терезијанском и јозефинском колонизацијом Аду је населио већи број Мађара, Словака, Буњеваца и других који су се врло брзо помађарили.

Током 1848. год. сви становници жупање се ослобађају постојећих обавеза тако да је ово почетак развоја и у привредном и у друштвеном погледу.

Комора је имала пашњаке и оранице у ађанској општини, а 1870. год. је склопљен уговор о откупу тако званих крунских поседа. После тога почиње сегрегација или деоба пашњака.

Подела земљишта обављена је тако што су земљу добијали само они који су је већ имали, а беземљаши су и даље остали обесправљени. то је изазвало велика незадовољства.

Сегрегација је створила врло повољне услове за формирање салаша.

Један од знбачајних догађаја је проглашење Аде за трговиште 1836. год. Почетком XIX века основано је неколико еснафа који се касније реорганизују у занатлијска удружења. Православна основна школа се оснива 1703. год., а католичка 1760. Средином XIX вела Ада има своју апотеку, а у исто време почела је да ради пошта и телеграф.

Ада добија железничку пругу 1889. год., и 1908. електричну централу, а 1910. год. прву уличну расвету. Развој Аде су успориле разне природне непогоде као што су пожари, поплаве, колера, куга итд., као и ратови који су знатно осиромашили становништво.

Прави успон и препород у пољопривреди, занатству и индустрији Ада доживљава после II светског рата.