Подручје ађанске општине од најстаријих времена било је погодно за насељавање. Пронађени су камени предмети, оружје и грнчарија који датирају из периода неолита, а чувају се у Градском музеју у Сенти.
На овим просторима остављали су трагове варварски народи, Римљани, Хуни, а затим и Авари, који су са собом повели и поједина словенска племена.
Крајем IX века у Панонској низији појављују се Мађари.
После татарске најезде, која је уништила потиска насеља, краљ Бела IV населио је Куне на овим просторима. Током XII и XIV века јавља се низ насеља са претежно мађарским становништвом: Асоњфалва, Бенфалва, Пеше итд. Касније ова насеља добијају и српско становништво.
Петрина је била прилично велико насеље. Претпоставља се да је било изграђено на обалама Ађанске баре и да су његови становници били претече становништва Аде, која се као насеље формирала тек 1694. године. Овим староседеоцима придружују се и поједине српске породице, те се име мења у Петринац, а почетком XVII века у Аду.
Адица, место где се налазило ово средњовековно насеље, била је заиста острво. Због свог повољног стратешког положаја могла је служити као граничарски шанац.
Раније поменута средњовековна насеља нису дуго опстала. За време најезде Турака, ова насеља углавном остају без мађарског становништва. Касније, када се прилике под турском влашћу донекле стабилизују, насеља се обнављају и настављају живот са новим, углавном српским становништвом.
Почетком XVIII века основана је Војна граница, којој је припадала и Ада. Аустријске власти су као граничаре врбовале затечено српско становништво, посебно оне који су се доселили током сеобе Арсенија Чарнојевића 1690. године. Граничари су уживали бројне повластице.
Према подацима првог пописа у оквиру Војне границе из 1723. године, Острово (како се Ада тада звала) имало је 69 граничара и 11 удовица.
После укидања Војне границе формиран је Потиски војни округ, а повластице граничара су умањене. Велики број граничара, незадовољан новим условима, исељава се у Украјину. Да би спречила даљу миграцију у Русију, државна комора је била принуђена да призна одређена права граничарима. Царица Марија Терезија ослободила је бивше граничаре плаћања разних дажбина, осим крунских.
Због великог исељавања из Потисја дошло је до недостатка радне снаге, што је условило насељавање нових становника. Током Терезијанске и Јозефинске колонизације у Аду се досељава већи број Мађара, Словака, Буњеваца и других, који су се временом у великој мери помађарили.
Током 1848. године сви становници жупаније ослобођени су постојећих обавеза, што је означило почетак привредног и друштвеног развоја.
Комора је располагала пашњацима и ораницама у ађанској општини, а 1870. године склопљен је уговор о откупу тзв. крунских поседа. Након тога почиње сегрегација, односно деоба пашњака.
Подела земљишта извршена је тако да су земљу добили само они који су је већ раније поседовали, док су беземљаши остали обесправљени, што је изазвало велико незадовољство.
Сегрегација је, међутим, створила повољне услове за формирање салаша.
Један од значајних догађаја био је проглашење Аде за трговиште 1836. године. Почетком XIX века основани су бројни еснафи који се касније реорганизују у занатлијска удружења. Православна основна школа основана је 1703. године, а католичка 1760. Средином XIX века Ада добија и апотеку, а у исто време почињу са радом пошта и телеграф.
Ада добија железничку пругу 1889. године, електричну централу 1908. и прву уличну расвету 1910. године. Развој места су, међутим, успоравале разне природне непогоде — пожари, поплаве, епидемије колере и куге — као и ратови, који су значајно осиромашили становништво.
Прави привредни успон и препород у занатству, пољопривреди и индустрији Ада доживљава након Другог светског рата.