ГАБОР САРВАШ лингвиста, први борац за културу мађарског језика (рођен је у Ади, 22. марта године 1832., умро је у Будимпешти. 12. октобра године 1895.). За време борби за слободу мађарског народа јавио се за домобрана, али га нису примили због његове младости. Након тога је ступио у бенедиктански ред, али је године 1852, после матуре оставио ред и почео је студирати право. Студирање је морао да прекине због болести.
1858 је наставник у Јегри, 1860 у Баји, а између 1891 и 1869 у Пожуну, у међувремену је положио професорски испит. Између 1869 и 1881 је професор гимназије у Будимпешти. Године 1879 се оболео од тешке болести очију.
Већ су године 1858. су му објављени фељтони у листу «Хелђфутар», а на страницама «Бајаи Кезлењ» и «Алдунаи Лапок» публикује хумореске под псеудонимом Пап Ришка. Неко време је био и један од уредника лсита «Алдунаи Лапок». Постао је опште познат лигвистичким стваралаштвом. Мађарска академија наука му је поверила оснивање часописа за истраживање и неговање мађарског језика. Тако је године 1872. покренуо часопис «Мађар Њелвер» у којој се борио против неправилних творевина у мађарском језику, и писао је одличне етимолошке чланке. Око новог часописа су се окупљали најбољи мађарски истраживачи науке о језику (Жигмонд Шимоњи, Јожеф Сињеи, Бернат Мункачи итд.).
Габор Сарваш био је члан угрофинског друштва у хелсинкију. Као ватрени поборник културе мађарског језика заузео је став против насилне обнове језика и прихватања непотребних туђинских израза. У истраживањима поставио је оквире обнове језика.У сарадњи са Јожефом Буденц и Ароном Силади уређивао је I–III том Збирке језичких споменика («Нyелвемлектар», Будимпешта, 1874-75.). За свој рад «Глаголска времена у мађарском» (1872) добио је награду Академије наука. Са Шимоњијем је уређивао Историјски речник мађарског језика. Признавајући његов рад, Мађарска академија наука га је изабрала за свог дописног, затим и за редовног члана. Године 1879 тешка очна болест нарушава његово здравље, заслепљује га, и године 1881. одлази у пензију.
Главна дела: Magyartalanságok (Пешта, 1867); А magyar igeidők (Пешта, 1872); А magyar nyelvújításról (Будимпешта, 1875); Magyar nyelvtörténeti szótár (I–III., Будимпешта., 1890 – 93.). – Литература о њему: Жигмод Шимоњи: Sz. G. emlékezete (Magyar nyelvőr, 1897); Жигмод Шимоњи: Emlékezés Sz. G. rendes tag felett (МТА Emlékbeszédek, XВ., Бп., 1912); Јожеф Сињеи: Sz. G. születésének századik évfordulójára (Magy. Nyelvőr, 1932); Мозеш Рубињи: Sz. G. Balassa emlékkönyv (Бп., 1934); Мозеш Рубињи: А százhúszéves Sz. G. (Magy. Nyelvőr, 1952. 2. сз.); Мозеш Рубињи: Emlékezések és tanulmányok (Бп., 1962)
