Габор Шарваш (*Ада, 22. март 1832 — Будимпешта, 12. октобар 1895*) био је лингвиста и први значајни борац за културу мађарског језика.
Током борби за слободу мађарског народа пријавио се као домобран, али због младости није био примљен. Касније је ступио у бенедиктански ред, али га је 1852. године, након полагања матуре, напустио и започео студије права. Студије је морао да прекине због болести.
Од 1858. године радио је као наставник у Јегри, затим у Баји (1860), а између 1861. и 1869. у Пожуну. У том периоду је положио и професорски испит. Од 1869. до 1881. године био је професор гимназије у Будимпешти. Године 1879. оболео је од тешке очне болести.
Његови први фељтони објављени су 1858. године у листу Hétfői Útazó, а под псеудонимом Пап Ришка писао је хумористичке чланке у новинама Bajai Közlöny и Aldunai Lapok, чији је у једном периоду био и уредник.
Широј јавности постао је познат по свом лингвистичком раду. Мађарска академија наука му је поверила оснивање часописа за неговање мађарског језика, па је 1872. године покренуо часопис Magyar Nyelvőr. У њему је оштро критиковао неправилне језичке творевине и писао сјајне етимолошке чланке. Око часописа су се окупили најзначајнији мађарски лингвисти: Жигмонд Шимоњи, Јожеф Сињеи, Бернат Мункачи и други.
Био је члан Угро-финског друштва у Хелсинкију. Као ватрени поборник културе мађарског језика противио се насилној реформи језика и непотребном прихватању туђица. У својим радовима поставио је темеље систематског приступа језичкој обнови.
У сарадњи са Јожефом Буденцом и Ароном Силађијем уредио је прва три тома Збирке језичких споменика (Nyelvemléktár, Будимпешта, 1874–75). За свој рад Мађарска глаголска времена (A magyar igeidők, 1872) добио је награду Мађарске академије наука. Са Шимоњијем је уређивао Историјски речник мађарског језика (Magyar nyelvtörténeti szótár).
Академија га је, као признање за његов рад, изабрала прво за дописног, а затим и за редовног члана. Тешка болест очију, од које је оболео 1879. године, довела је до губитка вида и пензионисања 1881. године.
Главна дела:
– Magyartalanságok, Пешта, 1867.
– A magyar igeidők, Пешта, 1872.
– A magyar nyelvújításról, Будимпешта, 1875.
– Magyar nyelvtörténeti szótár, I–III., Будимпешта, 1890–93.
Литература о њему:
– Жигмонд Шимоњи: Sz. G. emlékezete (Magyar Nyelvőr, 1897)
– Жигмонд Шимоњи: Emlékezés Sz. G. rendes tag felett (МТА Emlékbeszédek, XV, Бп., 1912)
– Јожеф Сињеи: Sz. G. születésének századik évfordulójára (Magyar Nyelvőr, 1932)
– Мозеш Рубињи: Sz. G. Balassa emlékkönyv, Бп., 1934
– Мозеш Рубињи: A százhúszéves Sz. G. (Magyar Nyelvőr, 1952/2)
– Мозеш Рубињи: Emlékezések és tanulmányok, Бп., 1962.
